Sad je krenuo u srednju školu i opet prolazi kroz parkić. Sad ga zove samo skraćeno – „narkić“. I sad, da razočaram ekologe i ljubitelje gradske baštine – moje mišljenje je da taj park treba prekriti velikom betonskom pločom. Eventualno napisati na nju „Nismo zaslužili ovaj park“.  Da ne bi nekome opet palo na pamet da tu nešto sadi kao zeleno…
Jbg, mislim da nije dovoljno samo nešto imati, to treba i zaslužiti održavanjem i pažnjom, a tu smo zasr*li.

Nisam siguran ni da je izmeštanje ove saobraćajnice između KC i jezera dobro rešenje. Tu kraj jezera se smeštaju i sede u letnjim mesecima uglavnom oni koji ne mogu da nađu slobodnu klupu na parku, pa tu ima manje drogiranih a nešto više pijanih. Nisam baš siguran da bih voleo tu da vozim auto i da mi tu neko umesto slatke smrti od overdoza završi pod točkovima.

Ma ja bih i ta jezera zabetonirao… nisam siguran ni da smo njih zaslužili.

Možda me i prođe ova faza sutra, ali žao mi je da je ne zabeležim…

Dugo nisam pisao na blogu, ali eto, rešio sam ove nedelje da napišem nešto. Iako je ova nedelja bila burna i bogata događajima, uglavnom lošim, danas sam bogatiji za jedan lep utisak, pa ću ga ovde podeliti sa čitaocima bloga.

Naime, nekim sticajem okolnosti obreo sam se u bolnici, i sreo kolegu iz redakcije – Jovana Njegovića, sa manjim zavojem preko lakta. Najpre sam pomislio da se nešto desilo, kad sam saznao da su on i drugi kolega iz redakcije Dejan Milenković, po zadatku redakcije bili u službi za transfuziju da napišu tekst i fotografije, a kad su već bili tamo, rešili su i da daju krv. Onako, eto usput, da daju svoj doprinos da se nekome spase život.

Ne mogu, a da im i ovako ne odam priznanje. Njima je to bilo onako, usput, a nekome će to možda zaista značiti život. Meni je to plemenito i voleo bih da češće imam priliku da pišem i doživljavam ovako lepe utiske.

Inače, kako saznajem od njih, kod nas krvi i davalaca ima dovoljno, nema potrebe da dolazi Tadić ili Zdravko Čolić da animiraju davaoce i ja zaista iskreno želim da se zahvalim svim sugrađanima koji su dali krv i kažem da sam ponosan na njih.

Citiram:

Многобројни читаоци Листа „Зреањанин“ биће задовољни када чују да ће од следеће недеље најтиражнији недељник добити нов online изглед на www.listzrenjanin.com. Душко Пејачки, njeb master Листа, најављује значајне новине у раду сајта.

- Нов сајт ће графички бити много лепши и богатији, визуелно органи­зованији у приказу, и задовољаваће NJeb 2.0 стандарде - најав­љује njeb master Пејачки, и додаје да ће визуелно побољшање пратити и функционално, па ће тако рубрике сајта бити ближе оним у новинама, вести ће се редовно ажурирати, а читаоцима ће се нудити и да погледају галерију занимљивих слика из града, а опис слика остаје изненађење за читаоце.

….
О овим и другим актуелностима, читаоци ће следеће недеље моћи да прочитају на www.listzrenjanin.com.

(autor teksta je M. Živano)

Pa, izgleda da i oni “grade” taj sajt… A ovaj “stari”… žilav li je…

Tek, simpatično i simptomatično mi je ovo “u izgradnji”…

Podseća na nešto strašno ozbiljno i da se neko strašno ozbiljan bacio na posao, pa projektuje, pa stavlja temelje, zida, šaluje, zaliva ploču, sanira teren…

Nije lako napraviti (pardon - “izgraditi“) jedan sajt… zato… majstori, jeste li za jedno ‘ladno pivo?

Tema ovog bloga je moj oproštaj od mog “čeda”. Jer, ono što je do sada bio zrenjanin.org je, ipak, moje autorsko delo (tj. ono što je “teralo” sadržaj sajta). Pa kao što kažu književnici na literarnim večerima “sve moje knjige su moja deca…” tako se i ja eto, po drugi put rastajem od njega (prvi rastanak je bio decembra 2006. kada sam prešao u “Zrenjaninske novine”). Ovaj put verovatno definitivno.

Sajt je nastao 2002. godine, i bio je jedan od prvih (da ne kažem “pionirski”) CMS sistema ovakve vrste u Zrenjaninu (istina, mislim da je Kojot imao već tada nešto što je bilo podržano bazom podataka., ali nemojte me držati za reč). Tada CMS sistema još nije bilo, pa je kompletan sajt, kako frontend, tako i back-end pisan od nule. Danas mi, naravno, deluje naivno i smešno i spartanski u interfejsu, a još spartanskije u back-endu , ali kada sagledamo stvar iz te “istorijske perspektive” - tada je bio prilično “in”. I tehnološki prilično napredan. Zapravo, prva verzija sajta bila je urađena u Majkrosoftovim tehnologijama (negde 2001., mislim da je bilo za godišnjicu lista 1. novembra 2001.). Koristila je .asp kao klijentsku stramu i MSSQL, kao i Majkrosoftov web server (IIS), ali smo kasnije (licence i legalizacija) rešili da ga prebacimo na Apache/php/MySQL. Sa profesionalne tačke gledišta bilo je to uživanje, jer sam naučio nešto novo i uglavnom nastavio da koristim ovu platformu. Sećam se da je nova verzija puštena u rad (opet za godišnjicu lista) 1. novembra 2002., od kada je postavljen i prvi zapis u arhivi.

Kako je ovo istorijski zapis - moram i da pomenem neke ljude bez kojih ovo sve ne bi bilo moguće (ili bi barem bilo bitno drugačije):

• posetiocima sajta - ipak sve ovo (osim zbog lične reklame - radimo zbog njih)
• najpre celokupnu tadašnju redakciju i novinare koji su i podržali i verovali u ovaj projekat, i sarađivali na njemu (uz izvinjenje što sad to ne radim poimence - mnogo ih je)
• i naravno tadašnje rukovodstvo i meni “pretpostavljene” (direktora Vojislava Došena, Nadicu Jakovljev, Jelice (Jelicu Vojinov i Jelicu Mavrenski) , Duška Ljubotinu, Đurđu Padejski, koji su svaki na svoj način uticali na izgled, sadržaj i funkcionalnost sajta)
• ekipu strpljivih operatera ( hronološki - Jelenu Rošulj, Ivanu Mavrenski, Sunčicu Stojkov, Branislavu Trešnjar i Sanju Đurić) koji su se trudili iz nedelje u nedelju da što vernije “preslikaju” štampano izdanje u njegovu internet formu
• posebno mi je žao što nikad sasvim nije zaživeo servis “dnevnih vesti”, ali moram poimence da spomenem Milenu Bečejac koja se najviše trudila oko tog servisa i omogućila mu da ipak postoji jedno vreme onakav kakav bi trebao da bude.
• Uh, sigurno sam nekog izostavio i neka mi bude oprošteno u ovom, uglavnom sentimentalnom, trenutku.

I to bi bilo to. Sve ide dalje i sve novo je, uglavnom, bolje od starog. U “penzionisanju” svog starog sajta i sam sam “saučestvovao”, praveći www.zrenjaninske.com i radeći na njemu sve što su mi novi uslovi i tehnologije dozvoljavali. Napravili smo ga na savremenom i efikasnom CMS sistemu, forum postoji i radi, postavili smo blogove koji rade (i sasvim ih lepo indeksira i Google). Uglavnom, podigli smo lestvicu više za sve koji u buduće žele da se bave ovim poslom. Jednostavno, neće moći ispod ovog nivoa. Sve ispod ovoga - bilo bi unapred osuđeno na promašaj.

Zrenjanin kao grad može samo da dobije još jednim kvalitetnim web sajtom. Korisnici mogu da biraju - sve im je samo “jedan klik” daleko. A mi se moramo potruditi da im damo ono što žele što brže i što kvalitetnije.

No, dosta sam “gledao u prošlost”. Kao što spomenuh (u svom postu od 24. marta), na radnom stolu je novi sajt za mlade koji će voditi i uređivati mladi. Očekujte ga uskoro.

A posle čitam - biće “na obodu” - ma šta to značilo…. lepo će da izgleda za “Dane piva” (u gradu čija je pivara sramotno propala dok sve ostale pivare u ovoj zemlji rade u 3 smene).

Valjda će da navare ogradu - da liči…  izdaleka.

A šta je sa Medicinskom školom? Da li stvarno imamo tako kratko pamćenje?

Gde su investitori?

Suprotno mnogim pričama kojih smo se svi naslušali, osoblje i lekari na Nefrologiji i odeljenju Dijalize zaista zaslužuju svaku pohvalu, govorim iz iskustva žene koja je tamo ležala teško bolesna skoro mesec dana, ali i nekoga ko ju je posećivao skoro svakodnevno. Zaista mislim da služe na diku svojoj profesiji i vratili su mi veru u zdravstvene radnike. Posle toliko negativnih priča, skoro da mi je zadovoljstvo da napišem i jedan pozitivan primer. Barem meni to vraća veru u ljude.

No, ono što je ovde ludo i tema za “smetnje na vezama” je SISTEM. Ne mogu da shvatim BUDALU koja je zamislila sistem po kojem neki doktori, specijalisti za svoje oblasti NE MOGU da napišu recept. (Znam da je možda imao neke razloge, ali zar se nije mogao dosetiti boljeg rešenja?) Naime, dobili smo otpusnu listu sa spiskom lekova, s kojom sam ja (u teoriji, to je trebala da uradi moja bolesna majka) otišao kod lekara opšte prakse koji je samo PREPISAO lekove i doze sa otpusne liste i ispisao mi sve to na obrazac za recepte.

Za vreme koje je potrošio prepisujući recepte sa jednog lista papira na drugi, mogao je možda pomoći nekom zaista bolesnom čoveku. U čekaonici ih je sedelo jedno desetak. Da bih ispunio još neki obrazac, morao sam da zakažem sledeću sesiju kod istog tog lekara opšte prakse. Prvi slobodan termin za zakazivanje bio je za nedelju dana. Onda opet idem na partiju zdravstvene administracije. Neki ljudi će čekati bolesni u čekaonici, a mi ćemo ispunjavati obrasce. A lekar bi za to vreme možda trebao nekoga da leči.

Galerija apsurda je i ovde prisutna: i ovako je pomogao jednom ZAISTA bolesnom čoveku - onoj BUDALI koja je smislila ovakav sistem zdravstva.

Priča je slična, promenjen kontekst. Negde 2000. godine moja malenkost zadesila se u Americi, na pečalbi. Šarlotsvil, Virdžinija. Bila je neka manja kupovina u supermarketu, nekih, recimo 25 dolara i 50 centi. Dođem ja na kasu, i kako sam imao sitno (nerviraju me gvozdenjaci u novčaniku), dam ja ljubaznoj pozamašnoj crnkinji (ili politički korektno: elegantno popunjenoj afro-amerikanki) 50 dolara papirno, 5 dolara i 50 centi gvozdenjaka, sav važan, jer joj, kao činim veliku uslugu, pošto će, jel’, da mi vrati okruglo 30 dolara, a ona će da „ima sitno“. I naravno, ja to sve sa smeškom, dok nisam shvatio da sam učinio nešto prilično neuobičajeno… Naime, ona me je gledala – belo.

Bila je iskreno zapanjena, ko sam ja i šta ja sad hoću, kakva je to kombinatorika i čemu još ima da se nada… Naime, ona nije imala ideju šta znači „nemati sitno“. Ni blagu predstavu. Mislim da bi manje bila iznenađena da sam pokušao da je opljačkam (uputstvo za pljačku postoji u njenom „user manualu“, ali za egzibicije sa sitnim parama - ne). No, devojka se, posle nekoliko sekundi (dugih kao na filmu u slow motionu) snašla. Strpljivo je prebrojala pare, ukucala u svoju kasu da sam dao 55.50$, kasa joj je „odgovorila“ da treba da mi vrati 30 dolara i sve se vratilo u „normalu“ . Vreme je ponovo počelo da teče.

I kao što vam ja sada ovo prepričavam kao anegdotu, biće da je i ona to veče, za večerom negde u Šarlotsvilu, prepričavala o nekom čudnom bradatom strancu koji ju je iznenadio plaćajući zaokruživanjem kusura. Ko zna, možda su me dodali i u „User manual“ za buduće generacije kasirki.
I tako nekim čudom, i afro-amerikanka zaposlena na kasi u Wall Martu i ja, imaćemo po jednu priču za unuke. Obe čudne, ali na svoj način.

P.S. Inače, otprilike je istina da Amerikanci u džepu imaju oko 20 dolara, da se nađe, ako ih zaustavi pljačkaš da imaju šta da mu daju, a da ih ne izbode, a sve ostalo se plaća plastikom. Ko ima više para u novčaniku, taj verovatno nije „odatle“.

Što me vraća u našu lepu domovinu… pred izbore… Dele se obećanja kao u vrtiću šećerleme…

“Biće Srbija zemlja Dembelija ako mi pobedimo!” - to je moj novi izborni slogan, ulažem Copyright. I povremeno nas neko samo “spusti na zemlju”, jer, ne razumemo se izgleda, s našim političarima.

Jedni nam obećavaju Kosovo kao duhovnu vertikalu, a sa Kosova stižu vapaji - “Isplatite nam obećane plate”, i to one duple. (prvi put čujem da ima i duplih plata) . Pa ministar ekonomije nešto utanjio… kao, ne mogu svi duple plate, samo u enklavama… na šta stiže odgovor: “ne može se narod na Kosovu sada još i deliti… - svima plate - svima duple.”

Drugi nam obećavaju Evropu “zdaj!, odmah, sutra (da ne bude malo sutra), a iz Magnohroma - stiže odgovor - “dajte nam naše plate”. Skrnavo ste nam prodali fabriku, pa sad platite što ste poništili privatizaciju… kako je “Agroživ” privatizovao to što je privatizovao, o tome ćete još čitati… a pošto su izbori, red je da se malo hapsi… a tek je počelo… nije valjda Džaja jedini koga će da slikaju sa lisicama na rukama…

I prosto ne mogu da verujem kako su nam političari ovih dana puni lepih ideja, susretljivosti, razumevanja… majka Tereza im nije ravna.

Da izbora nema, trebalo bi ih praviti samo zbog njih… Da svakih par meseci budu suočeni sa dilemom gde će im guzica: dal’ u fotelju, dal’ u mardelju…