Slobodna tema

Plankertov park, „Plankertova bašta“ ili kako se već zove park kraj kulturnog centra, a koji je, nedavno, bio predmet oštre polemike građana s vlastima moje dete je, dok je išlo u osnovnu školu zvalo „Parkić - narkić“. (Put ka školi ga je bezbroj puta vodio kroz njega, a i ja svakodnevno prolazim kroz njega na putu ka poslu i sa posla) Od mene i supruge dete nije čulo za taj naziv, dakle, imalo je nekog svog razloga.

Sad je krenuo u srednju školu i opet prolazi kroz parkić. Sad ga zove samo skraćeno – „narkić“. I sad, da razočaram ekologe i ljubitelje gradske baštine – moje mišljenje je da taj park treba prekriti velikom betonskom pločom. Eventualno napisati na nju „Nismo zaslužili ovaj park“.  Da ne bi nekome opet palo na pamet da tu nešto sadi kao zeleno…
Jbg, mislim da nije dovoljno samo nešto imati, to treba i zaslužiti održavanjem i pažnjom, a tu smo zasr*li.

Nisam siguran ni da je izmeštanje ove saobraćajnice između KC i jezera dobro rešenje. Tu kraj jezera se smeštaju i sede u letnjim mesecima uglavnom oni koji ne mogu da nađu slobodnu klupu na parku, pa tu ima manje drogiranih a nešto više pijanih. Nisam baš siguran da bih voleo tu da vozim auto i da mi tu neko umesto slatke smrti od overdoza završi pod točkovima.

Ma ja bih i ta jezera zabetonirao… nisam siguran ni da smo njih zaslužili.

Možda me i prođe ova faza sutra, ali žao mi je da je ne zabeležim…

Dugo nisam pisao na blogu, ali eto, rešio sam ove nedelje da napišem nešto. Iako je ova nedelja bila burna i bogata događajima, uglavnom lošim, danas sam bogatiji za jedan lep utisak, pa ću ga ovde podeliti sa čitaocima bloga.

Naime, nekim sticajem okolnosti obreo sam se u bolnici, i sreo kolegu iz redakcije – Jovana Njegovića, sa manjim zavojem preko lakta. Najpre sam pomislio da se nešto desilo, kad sam saznao da su on i drugi kolega iz redakcije Dejan Milenković, po zadatku redakcije bili u službi za transfuziju da napišu tekst i fotografije, a kad su već bili tamo, rešili su i da daju krv. Onako, eto usput, da daju svoj doprinos da se nekome spase život.

Ne mogu, a da im i ovako ne odam priznanje. Njima je to bilo onako, usput, a nekome će to možda zaista značiti život. Meni je to plemenito i voleo bih da češće imam priliku da pišem i doživljavam ovako lepe utiske.

Inače, kako saznajem od njih, kod nas krvi i davalaca ima dovoljno, nema potrebe da dolazi Tadić ili Zdravko Čolić da animiraju davaoce i ja zaista iskreno želim da se zahvalim svim sugrađanima koji su dali krv i kažem da sam ponosan na njih.

Izgleda da sam se rano rasplakao nad svojim starim sajtom. Ovih dana je, kako vidim, živ i zdrav. Tako da ulažem izvinjotinu, na ono malo (ili malo više) sentimentalnosti, izgleda ćemo to ostaviti za kasnije. No, kako sam ja razumeo iz teksta u prethodnom izdanju sajta, trebalo je ove nedelje da bude “smenjen”. Prosudite i sami.

Citiram:

Многобројни читаоци Листа „Зреањанин“ биће задовољни када чују да ће од следеће недеље најтиражнији недељник добити нов online изглед на www.listzrenjanin.com. Душко Пејачки, njeb master Листа, најављује значајне новине у раду сајта.

- Нов сајт ће графички бити много лепши и богатији, визуелно органи­зованији у приказу, и задовољаваће NJeb 2.0 стандарде - најав­љује njeb master Пејачки, и додаје да ће визуелно побољшање пратити и функционално, па ће тако рубрике сајта бити ближе оним у новинама, вести ће се редовно ажурирати, а читаоцима ће се нудити и да погледају галерију занимљивих слика из града, а опис слика остаје изненађење за читаоце.

….
О овим и другим актуелностима, читаоци ће следеће недеље моћи да прочитају на www.listzrenjanin.com.

(autor teksta je M. Živano)

Pa, izgleda da i oni “grade” taj sajt… A ovaj “stari”… žilav li je…

Ovih dana posetio sam (tj. hteo da posetim jedan sajt, čiji sam link dobio u mail-u) ali me je dočakala poruka da je sajt u “izgradnji“. Da li je to zato što nekima izgleda tako teško napraviti web sajt, kao da je to fundamentalni investicioni objekat, pa treba prvo “zatvoriti finansijsku i ostalu konstrukciju” ili zato što “gradnja” nekih sajtova podseća na gradnju “Skadra na Bojani”, đavo će ga znati.

Tek, simpatično i simptomatično mi je ovo “u izgradnji”…

Podseća na nešto strašno ozbiljno i da se neko strašno ozbiljan bacio na posao, pa projektuje, pa stavlja temelje, zida, šaluje, zaliva ploču, sanira teren…

Nije lako napraviti (pardon - “izgraditi“) jedan sajt… zato… majstori, jeste li za jedno ‘ladno pivo?

Zaparala mi je uši, više puta ovih dana, informacija da imamo koaliciju “LSV, DS, G17+ & SPO…” i to obično tim redom, ako se spominje (a ne prođe dan da se ne spomene) u govorima “one druge” koalicije. Jasno je svima zašto se LSV gura u prvi plan, a Čanak tako postaje vođa Tadićeve koalicije… i eto, baš se spremah da napišem neki mali utisak na tu temu, ali… naiđoh i na pametnije od mene, pa ću vam ovde samo staviti link na jedan dobar tekst na tu temu. Teško da bih imao šta da dodam na tu temu, a da ne bude da izmišljam toplu vodu.

Imao sam ovih dana tu nesreću da mi se majka razboli. Neću da prepričavam neke horrore dok se nismo dokopali bolnice. Skoro u poslednji čas. No, šta je tu je - izvukla se, nekako.

Suprotno mnogim pričama kojih smo se svi naslušali, osoblje i lekari na Nefrologiji i odeljenju Dijalize zaista zaslužuju svaku pohvalu, govorim iz iskustva žene koja je tamo ležala teško bolesna skoro mesec dana, ali i nekoga ko ju je posećivao skoro svakodnevno. Zaista mislim da služe na diku svojoj profesiji i vratili su mi veru u zdravstvene radnike. Posle toliko negativnih priča, skoro da mi je zadovoljstvo da napišem i jedan pozitivan primer. Barem meni to vraća veru u ljude.

No, ono što je ovde ludo i tema za “smetnje na vezama” je SISTEM. Ne mogu da shvatim BUDALU koja je zamislila sistem po kojem neki doktori, specijalisti za svoje oblasti NE MOGU da napišu recept. (Znam da je možda imao neke razloge, ali zar se nije mogao dosetiti boljeg rešenja?) Naime, dobili smo otpusnu listu sa spiskom lekova, s kojom sam ja (u teoriji, to je trebala da uradi moja bolesna majka) otišao kod lekara opšte prakse koji je samo PREPISAO lekove i doze sa otpusne liste i ispisao mi sve to na obrazac za recepte.

Za vreme koje je potrošio prepisujući recepte sa jednog lista papira na drugi, mogao je možda pomoći nekom zaista bolesnom čoveku. U čekaonici ih je sedelo jedno desetak. Da bih ispunio još neki obrazac, morao sam da zakažem sledeću sesiju kod istog tog lekara opšte prakse. Prvi slobodan termin za zakazivanje bio je za nedelju dana. Onda opet idem na partiju zdravstvene administracije. Neki ljudi će čekati bolesni u čekaonici, a mi ćemo ispunjavati obrasce. A lekar bi za to vreme možda trebao nekoga da leči.

Galerija apsurda je i ovde prisutna: i ovako je pomogao jednom ZAISTA bolesnom čoveku - onoj BUDALI koja je smislila ovakav sistem zdravstva.

Danas sam kupovao nešto u trafici… račun je iznosio 240 dinara, a ja sam dao trafikantkinji 1000 dinara, na šta me je ona pitala imam li nešto sitno, pa smo nekako po novčaniku napabirčili još 40 dinara, i tako zaokružili kusur,  a vratila mi je 800 dinara. Malo sam ja kupovao, malo smo se družili, rešavali moj i njen problem. Bila mi je, verujem, iskreno zahvalna. Sigurno vam je poznata ova scena. Navrle mi neke uspomene koje ću eto, podeliti ovde.

Priča je slična, promenjen kontekst. Negde 2000. godine moja malenkost zadesila se u Americi, na pečalbi. Šarlotsvil, Virdžinija. Bila je neka manja kupovina u supermarketu, nekih, recimo 25 dolara i 50 centi. Dođem ja na kasu, i kako sam imao sitno (nerviraju me gvozdenjaci u novčaniku), dam ja ljubaznoj pozamašnoj crnkinji (ili politički korektno: elegantno popunjenoj afro-amerikanki) 50 dolara papirno, 5 dolara i 50 centi gvozdenjaka, sav važan, jer joj, kao činim veliku uslugu, pošto će, jel’, da mi vrati okruglo 30 dolara, a ona će da „ima sitno“. I naravno, ja to sve sa smeškom, dok nisam shvatio da sam učinio nešto prilično neuobičajeno… Naime, ona me je gledala – belo.

Bila je iskreno zapanjena, ko sam ja i šta ja sad hoću, kakva je to kombinatorika i čemu još ima da se nada… Naime, ona nije imala ideju šta znači „nemati sitno“. Ni blagu predstavu. Mislim da bi manje bila iznenađena da sam pokušao da je opljačkam (uputstvo za pljačku postoji u njenom „user manualu“, ali za egzibicije sa sitnim parama - ne). No, devojka se, posle nekoliko sekundi (dugih kao na filmu u slow motionu) snašla. Strpljivo je prebrojala pare, ukucala u svoju kasu da sam dao 55.50$, kasa joj je „odgovorila“ da treba da mi vrati 30 dolara i sve se vratilo u „normalu“ . Vreme je ponovo počelo da teče.

I kao što vam ja sada ovo prepričavam kao anegdotu, biće da je i ona to veče, za večerom negde u Šarlotsvilu, prepričavala o nekom čudnom bradatom strancu koji ju je iznenadio plaćajući zaokruživanjem kusura. Ko zna, možda su me dodali i u „User manual“ za buduće generacije kasirki.
I tako nekim čudom, i afro-amerikanka zaposlena na kasi u Wall Martu i ja, imaćemo po jednu priču za unuke. Obe čudne, ali na svoj način.

P.S. Inače, otprilike je istina da Amerikanci u džepu imaju oko 20 dolara, da se nađe, ako ih zaustavi pljačkaš da imaju šta da mu daju, a da ih ne izbode, a sve ostalo se plaća plastikom. Ko ima više para u novčaniku, taj verovatno nije „odatle“.

Nešto za moju dušu, a i da vidim kako ide prebacivanje fotografija preko blog sistema.

Izgleda da radi, treba još malo da se dotera, ali dobro je…

kad se samo malo više naviknem na ovo… biće dobro….

P.S. Eto… kad linkujete na tuđe slike, može vam se ovo dogoditi.

Još jedna stvar, pošto je upload onemogućen, (da vam ne pričam o sigurnosnim razlozima i mestu na disku) , postavlja se pitanje kako postavljati fotografije na blog.

Najjednostavnije, tako što ih linkujete sa nekog drugog sajta koji služi za hosting fotografija… recimo flickr.com ili Photobucket.com ovi sajtovi već imaju ugrađene opcije da fotke iz svoje galerije u različitim veličinama linkujete na blogove.

Izašao je novi broj “Zrenjaninskih novina”- i eto, ja bih izdvojio baš ovo…

Vratile se rode u Belo Blato
Zrenjaninske novine - Zrenjanin u slici i reči - Thursday, 20 March 2008

© Zrenjaninske novine - Zrenjanin u slici i reči

Teško da ima lepšeg osećaja za novinara, nego kad novine izađu na kioske. U nedeljnom novinarstvu, gde eto, ima malo vremena i da se odahne, za razliku od onog dnevnog, taj dan je mali praznik. I lepo je svakog četvrtka imati taj mali ritual pregledanja novina (iako sam većinu već video u pripremi za štampu), jer već danas se planira a sutra se ozbiljno počinje sa radom na sledećem broju, i tako iznova.